Путопис: Синагпур, Малезија, Индонезија; шести дан - први и једини цео дан у Куала Лумпуру

Храм Теан Хоу

Дан смо почели јако рано, најраније до сад, у 7.15 ујутру. Отишли смо одмах да искористимо базен искупали се око сат времена и хтели да позовемо такси око 8.30, међутим цене до Бату пећина су биле скоро дупло него иначе! Уместо 20 MR, малајских рингита, било је 40 рингита, односно 500 дин скупље. Ок, није неко повећање, ачи зашто бих плаћао дупло само зато што је повећана потражња? Схватио сам да је разлог локалци који иду на посао, тако да смо сачекали пола сата и бам, платили смо 18 RM, фина уштеда без посла. Такси вожња је трајала 20ак минута, све топ као и свака. Чим смо дошли, зајебали су нас, показивали су нам пут, и испоставља се да је то пут за Бату храм у пећини и карта је била 3€ по особи а унутра највеће ђубре са вештачким водопадом али ајде, рецимо да смо то дали онима којима је помоћ потребнија.

Преварантске Бату пећине

Кад смо то завршили, кренули смо ка стварним Бату пећинама. Када их помињем ајде да објасним и шта су оне. Настале крајем 19. века, представљају највећи хиндуиистички храм ван Индије. Испред њих се налази статуа висока 42 метра индијског бога рата, Муругана, а до самих пећина има 272 степеника.

Бату пећине и бог Мураган

Пролазећи од те преваре храма до самих атракција, пећине, схватам колико су бре ови Сингапурћани паметни, лепо имаш закон ако храниш мајмуне казна до S$10.000, а не као ови смрдљиви и прљави индуси и глупи туристи (о обе категорије причам само о онима који су били тамо) који само хране оне мајмуне штеточине, и сада их има на тоне и скачу на људе са кесама.

Нападни мајмуни

Ја сам око тих мајмуна био јако уздржан, јер једна огреботина значи да мораш да идеш у болницу за вакцину против беснила, али видим да људи или не знају то, или их не занима, те се приближавају, сликају их, итд. Сингапур ме је научио правилима опхођења са њима, ја сам то поштовао и у КЛ, и ниједан мајмун ми није ни близу пришао. Још једна ствар који глупи туристи раде јесте да хране голубове, па то раде само сенилни пензионери или људи којима треба барем неко за друштво, што само повећава популацију штеточина. Након пењања које није било страшно, долазимо до пећине и тих „храмова”. Опет, нисам расиста, али они људи тамо су толика циганија (карактерна особина, не увреда према ромима), да то није нормално. Имаш храм значи мирно, религијски, а кроз неке прозоре иде RGB light show.

Унутрашњост пећина

У све храмове може да се уђе само бос, што поштујем, али то не значи, свака индијска госпођо, да уз степенице и по блату мора да се иде бос. Баш су ме тамо изнервирали, перу степенице водом док људи иду. То сам и рекао кад ме је девојка снимала, оне пећине су тако лепе а изгледа као да се канцерогени тумор тамо проширио. Када постанем познат, па крену да ми њушкају старе објаве да ме кенселују, то не значи да је хиндуизам канцер, само је оно што су они урадили дегутантно за сваку религију.

Након спуштања смо узели граб до ботаничких башти. До овог тренутка сам био мало џангризав искрено — ништа нисмо јели а већ је било 11.30, без назнаке да ћемо јести још минимум 2 сата, попили воду, боле ме ноге јер смо од почетка путовања пешачили: 15.000, 25.000, 30.000 а имам полуизлечен зглоб. Рекох девојци, првог дана ме је КЛ купила, данас после Бату пећина дебело пала. Међутим од ботаничких башти опет кренуло узбрдо. Некаки, иако су „сиромашније” у смислу да немају толико ствари, боља нам је била ова ботаничка башта зато што је складнија, има доста зелених површина, мирна, није све набијено.

Језеро у ботаничкој башти

По њој смо се баш дуго шетали, једно 2,5 сата, прошли део са орхидејама који је исто леп, а бесплатан, и генерално баш лепо ресетовали батерије.

Грабом смо након тога отишли у центар, у кинеску четврт у Куали Лумпур. А тада је кренула киша. Нисам знао, али КЛ има двеста и нешто дана кишу годишње. Свакоме буде киша за време путовања, а ми смо имали среће да тада када је нама била смо били у кинеској четврти која је покривена, а затим смо отишли у централну пијацу која је такође покривена.

Кинеска четврт

Кинеска четврт им је као бувља пијаца са наравно фејк стварима али централна тржница је јако уређена зграда са штандовима и продавницама. Тамо смо јели у њиховом као hawker делу, и јели смо наси лемак, национално јело које се састоји од пиринча куваног у млеку од кокоса, љутичастог соса, краставца и хрскаве пилетине, било је топ, а узели смо и порцију дамплингза. Све три порције и два јела су нас изашла 10€. Ту смо провели фино времена купујући још сувернира, али киша није још стала па смо отишли у собу и кроз пола сата је престала, нама екстра.

Централна тржница

Одмах смо отишли до кинеског Теан Хоу храма, који је, заједно са кулама Петронас сигурно фаворит овог града.

Традиција и модернизација

Храм је јако прелеп, класични кинески како га сви људи замишљају. Опет, једна од ствари која мора да се види и тешко се описује. Провели смо доста времена само му се дивећи, а чак смо и ушли и помолили се и њиховим боговима.

Купили смо још неке сувенире, и онда назад ка тржном центру Лот 10, тржни центар испред кога је једна од најпрометнијих раскрсница са доста пешака, рече ми девојка као јапанска Шибуја. Не знам, али проверићемо 😎. У том тржном центру је био затворен последњи спрат као обсерваторија, па смо је прошли, и отишли ка једном локалу да теа проба mango лепљиви пиринач. Успут смо видели уличну храну са огромним редом, па смо наравно стали.

Улични маркет

У питању је пециво рпти пореклом из Индије које нема квасац и од њега праве практично мини бурек, или са говедином или са пилетином. Три бурека су била рецимо 3€. Испоставља се да тај девојкин пиринач је у њиховој јако популарној огромној улици учичне хране. Атмосфера је луда — изнад тебе су лампиони, свуда љуфи, разнолика хранс, супер је. На крају смо осим бурека и узели неко воће. Отипли смо поново до тржног центра Павиљон, где смо били, и тамо смо јели, технички није дозвољено уносити храну споља, али хеј, ово није Сингапур😎😹. Мртви уморни дошли смо кући око 22.30, опет цео дан ван куће, али било је одлично.

Ноћу поглед из хотела