 |
Похлед на мост, симбол Гуангџоа |
Пре одласка у југоисточну Азију, сазнао сам од сестре да ће имати дугачак layover у Гуангџоу, Кина, те је постојала могућност да за око 14.000 дин купим преко ње повратну карту до Кине и са њом уживам у новој земљи и засигурно занимљивом, и првом ове врсте авантуром и путовањем. Нисам могао да пропустим прилику. Ново путовање, које је почело само 4 дана након повратка са великог, петнаестодневног путовања по југоисточној Азији, ми је пред сам почетак пута јако тешко пало.
Да објасним: толико ми је било тешко да се навикнем у повратку са путовања ЈИ Азије, јер нисам могао да издржим већ ми се ненормално спавало у 17. Ја заспим и пробудим се око 2 ујутру, наравно потпуно одморан јер је то тамо око 9 ујутру по њиховом времену. Заправо се испоставило да је било ок јер сам ја остао по мање више њиховом распореду спавања, и иако сам хтео дан предаха енергетски пред путовање, добро ми је легло да кренем на пут. Легао сам да спавам и навио аларм, мало сам плитким сном спавао, и кренуо на пут на аеродром Никола Тесла. Много ми је помогло што ми је девојка спаковала кофер јер нисам морао о томе да размишљам, а, иако сам хтео да направим план путовања, нисам имао енергије и мотивације, те сам се ослонио да ћемо тамо имати некога ко зна, или ће нам преводитељка причати. Све је на аеродрому прошло брзо јер није било гужве, и укрцао сам се на један од последњих редова. Срећом по мене, а несрећом по Ер Србију, авион је био само око 60% пун, па чим је био завршен бординг ја сам сео на централна четири седишта, и кад је могло, легао сам. Бааш је то било екстра јер је било јако удобно. Спавало ми се јер је по мом унутрашњем сату било усред ноћи, те нисам ни вечерао, већ сам одмах спавао.
Иако сам спавао, због промене сата и проласка кроз временске зоне је и даље био 11.11, па и даље пишем као да је исти, први дан. Пробудио сам се мислећи да смо два лета прелетели. Јесам се ја будио на 10 секунди, али мислио сам да сам преко 10 сати спавао и да смо ту. У ствари сам спавао и даље солидних 6,5 или 7 сати. Мало сам причао са сестром која је била одморна иако је само 3,5 сата спавала, доручковао сам, мало гледао филм, попричао са још једним стјуардом, појео сендвич и већ је било време за слетање. На лету је била и мама од преводитељке, те смо нас двоје пратили посаду после, изашли са њима и дошли у хотел, који је био екстра, Мериот је хотел, мени први пут у неким тако бољим хотелима. Мини мана је била што је био одмах до аеродрима (додуше логично), па је до града требало мало дуже, поготово што је километарски дуго чак 30+ километара! Након што је посада вечерала, само смо сестра, њен колега и ја хтели у град, што ме је зачудило, јер сам мислио да су мало активнији и да желе да виде што више. Возили смо се Дидијем, кинеском верзијом апликације попут Граб или Убер, и та дистанца од 30ак километара нас је изашла само око 1.600 дин.
 |
Кантон торањ |
Није скупо, али се са временом јако накупи. То прво вече смо отишли до Кантон торња, високог телекомуникационог торња који је можда и симбол града, који је светлео само 10ак минута након што смо дошли, а онда се пола ствари у граду угасило и више није светлело. Ту смо се мало разочарали, прешли смо и половину моста који је исто упечатљив, а онда отипли у Парти пиер, који је практично њихова верзија бетон хале.
 |
Парти пир |
Тамо је било занимљиво видети колико је тај део западнизован, и у локалима и људима који посећују тај део. Рекао бих да је бленд азијске и европске културе који више нагиње веропској. Свратили смо у један кафић, попили пићенце, дидијем назад и стигли у хотел око пола 2 ујутру. Мртви легли смо у кревет.
Коментари
Постави коментар