Путопис: Јапан - десети дан: одлазак у Кјото

Морали смо да устанемо раније, око 7 ујутру, да би завршили скроз паковање и одлазак на воз. Наш Шинкансен је показио у 9.24, а имали смо скроз резервисане карте са додатним местом за пртљаг, па нисмо смели да каснимо, поготово што су карте за нас троје биле 270€. Због тога смо изашли из наше зграде око 8.00. У ретроспективи, колико је то испало добро, и одлично је што смо стварно изашли раније, обично тако кад се договоримо изађемо доста касније. Углавном, дошли смо око 8.10 на станицу и била је пуна, што нам је било чудно јер обично је јако празна.

Воз је дошао релативно брзо и био је пун. Пун воз, пуна станица, буквално не можемо да уђемо. Одлази воз, ми смо сада први за улаз у следећи воз, међутим њега нема 10 минута.

Долази, и опет пун.

Ја имам два велика кофера, а њих две имају велики кофер и два мала. Свакако, успевају да уђу, док код мене буквално нема нимало места. Трчим до њих, кажем им да изађу на станици Акихабара где и треба да изађу, и да ме чекају. У међувремену, док њих нема, ја улазим на гугл мапе и имам шта да видим.

Верујем да једини пут да постоји проблем у токијској железници је био тада. Кашњења 20 мин возова, и ако не уђем у следећи, нећемо стићи. Пропашће паре, пропашће карте, итд. Одлучим, нема шта, улазим макар бацио кофер на људе. Међутим пролази скоро 15 мин, а ја се крчкам и лудим где је више, чекају ме њих две, итд.

Коначно, долази воз, и убацујем кофер и стајем ја, али једноставно нема места за други. У паници, нервози, да све убацим, ја узимам први кофер и набијам га човеку у ноге да се мало помери, међутим ништа, ни макац, толика је гужва. Одлучујем да ћу узети други кофер и ставити на први мада и то би био хаос, и срећом нека жена се дере да изађе из воза, ја видим да иза неко хоће да уђе, али успевам да угурам један кофер на место те жене, и онда стављам други кофер и набијам се. Једини сам ушао на тој станици. Воз је био пун, девојке ми причале да је њих маса људи изнела буквално. Срећом то је био тежи део, остатак је нормално радио, па смо дошли на главну токијску станицу у 8.50, а на перон десетак минута после тога. 

Ушли смо у шинкансен и одличан је. Има доста места, супер је што смо узели места за додатни пртљаг јер смо га имали баш доста, и отпочели смо путовање ка Кјоту. У одласку из Токија смо били на страни воза која је супротно од Фуџија, али се свакако није нешто видео. Сестра је вежбала за тестирање, вереница читала књигу па спавала, ја сам писао за блог и био на телефону, губио време. Време је прошло брзо, толико брзо, да када сам отишао у тоалет, ове две су ме питале за колико фолазимо, а ја рекао за 40 минута. У стварности смо били на 5 мин а гпс ми се није ажурирао. Ја у вцу и видим успорава воз. Њих две ме зову ало, излазимо, долази. Убрзао сам се као манијак и једва смо изашли на време.

Остатак пута до смештаја је прошао ок, Кјото има чудан систем где улазиш на задња, а излазиш на врата код возача. Први смештај, капсуле су нам биле доста далеко у Кјоту, и одчично је што смо прво ишли у њих, јер нам је повратни брзи воз из Кјота за Токио био рано ујутру, и питање да ли тако рано бисмо стигли.

Требало нам је још једно сат времена, и након пешачења од 7 минута, стигли смо у 12.45 у капсуле, где смо оставили кофере и отишли у Кинкаку-ђи, златни храм. Велика оредност капсула је што су биле близу тог храма, те смо стигли за 20 минута до храма. Време је било одлично, сунчано и 20°С, те је обилазак био баш леп.

Храм је супер, али две мане су што нема никаквих клупица да се седне, велики број људи, а нарочито кинеских групица, и није да је разгранат парк око храма и да можеш да се шеташ како хоћеш, него се иде у круг, једна путања и то је то. Свакако је било лепо, сестра и вереница су опет ушле да се сликају, а ја сам их сачекао.

Након тога смо ишли пешке кроз цео Кјото до царске палате у Кјоту. То смо хтели јер смо хтели да осетимо какав је Кјото заправо, и драго нам је што смо ипли по малим улицама сат времена, атмосфера је ркстра, не верујеш да си у мултимилионском граду.

Након стајања у фемили марту, где сам и другару купио судоку и где смо јели, а онда смо стигли до царске палате, која ми је чак и боља од оне у Токију, јер је парк бољи и некако хуманији.

Већ смо полако кренули да се умарамо јер смо цео дан ван смештаја, али смо још пола сата ишли до Нишики маркета, који нам је био ок, али мени баш делује као туристичка дестинација.

Пробали смо саке, јако је питак, и онда отишли у капсуле. Доста нам је требало, и кад смо дошли било нам је јако кул, уопште нису толико мале и драго ми је што сам искусио то искуство, али не бисмо опет ишли.

Прекривач је 160 дугачак, па сам спавао у фетусу, и није прави душек, него футон, а ја сам претежак, па сам се окретао на свака два сата.