Фредрик Бакман - Победници: рецензија

Не знам коју оцену да дам. С једне стране почетак ми је опет био мало спорији, с друге стране прочитао сам последњих 300 страна у 2 дана. По мом мишљењу јако добар завршетак трилогије који је завршио сву логичну причу за све ликове, не бих могао да дам 5/5 јер ми није на истом нивоу као Човек по имену Уве.

На почетку упознајемо нову породицу из Вресишта: Хану, Џонија и њихово четворо деце: Тес, Тобијаса, Теда и Туреа. Хана је бабица која у првом делу књиге порађа бебу уз помоћ Ане, а Џони је ватрогасац који се укључује у помоћ и чишћење након што је олуја опустошила Вресиште и Медведград. Оба ова додатка причи су ми позитивна: коначно упознајемо ликове из Вресишта да нам покажу да то није неко непријатељско демонско место, а затим и олуја која поновно прави дисбаланс уништивши кров хокејшаке дворане у Вресишту, те поново тас битности превагује на страну Медведграда. Вресиштанци (већ упознати, али и Зуба) су занимљиви ликови, док то не могу рећи и за Лева.

Лев је лик кога упознајемо који манипулише и стаје на страну Амата након што је он посрнуо након повреде и када је кренуо да пије. Једноставно се није уклопио у целу ту причу, превише је био незанимљив и лош, а на крају књиге када Бакман покуша да нам га прода као доброг лика ми није било уверљиво. Тренутак када издаје Амата на драфту га карактерише као лошу особу, и на крају књиге када видимо да он то схвата као лик, не знам, није ми било уверљиво. Тензија у књизи се наставља након што Бакман убија Рамону у олуји. Класично Бакмановско, ми мислимо да је то Фатима, али онда он извлачи тепих испод нас. То је догађај који стартује целу књигу: у Медведград се враћају Маја и Бењи, Тему и Петер се зближавају око Рамоне, а повећавају се тензије између два места, а притисак нараста када Лев тражи Медвеђу шапу због дугова које је Рамона имала према њему. Другар ми је рекао да му се није свидео пут већине ликова, али не бих могао да се сложим.

Свидео ми се Петеров развој преко интеракција са Сакеловом  и коначног схватања шта му је важно, Мира. Леа нисмо пратили кога свакако нити волим толико као лика, Тему ми је био занимљив, и даље није био толико развијен, али сасвим довољно, Џони и цела породица су ми били занимљиви, нарочито Тес и Бобо. С друге стране, цео део око новинара и Рикарда Теа ми је био ок, није ми био досадан, и било ми је занимљиво како се откривају рупе и корупције које је користио Фрак, али ми је за њега било природно да помогне Петеру са Катедралом и каже да је он потписивао документа, то је било одлично, и било је добро што се Рикард Теи није много појављивао, није био толико занимљив лик, а ни тата и ћерка новинари. Делови заплета са пожаром у фабрици и тучом међу хулиганима су одлично одрађени, и у тим тренуцима сам гутао странице. Престоница (како лош надимак) је супер развијен  с обзиром колико је мање времена имао од осталих, а обрт радње са Бењијевом смрћу и пуцњевима стварно нисам очекивао.

Кад сам код тога дела, део са Матеом и Рут је преко потребан, иако није био толико занимљив за читање је био веома тежак, али ми је јако драго што је био присутан. Алисија и Суне су ме мало подсетили на Увеа и Парвани, иако је Алисија доста млађа, али као што рекох, Бакман одлично пише уверљиве ликове. Крај књиге је задовољавајућ и испуњавајућ за скоро све ликове, нарочито што је Рикард Тео коначно извукао дебљи крај (мада off-screen) и супер је како је Бакман чекао скоро крај књиге да покаже у једној јединој сцени како Маја среће Кевина (што смо знали), али епилог да  сада тај тренутак за Кевина траје заувек, док је Маји то само тренутак, потпуно супротно од целе радње до тада, јако леп приказ човекове победе над другима и сама собом.

Бакман баш зна да пише рефлектујуће и реалне књиге.

🌟🌟🌟🌟⭐ 4,5/5