Путопис: Чикаго, САД - пети и шести дан: последњи дан у Чикагу и повратак у Београд

Први пут да сам устао уз аларм, у 6.20. Док сам устао, мало причао са сестром и разбудио се је већ било 7 ујутру, па сам отишао на мој стандардни доручак. Вратио сам се после пола сата, окупао, спремио и изашао око 8.35. Овај пут сам изабрао опцију дељења убера јер је испала око 500 дин јефтинија, а возач је била Љиљана, наша жена па смо се лепо испричали. Стигао сам плавом линијом и нашао се са родитељима мало пре 10, па сам оставио кофер у њиховој соби и у 10 смо изашли да се шетамо.

Из хотела су нам дозволили да се чек-аутујемо у 12, што нам је било супер јер је то значило да ако тад кренемо стижемо на аеродром таман 3 сата пред лет. Шетали смо улицом поред парка поред реке и ту је било пар сувенирница па су моји купили сувенире, а онда смо били у Миленијум парку опет и ту се сликали.

Ја сам успео да нађем пин у Волгринсу за $3 и био сам баш срећан јер у радњи пре тога је исти тај био $8. Наставили смо пешке све до Вригли зграде и онда се шетали поред реке, мало седели и уживали. У повратку смо такође свратили опет у сувенирницу и онда се чекаутовали. Баш је било лепо и време је брзо прошло.

Нисмо имали проблема у доласку на аеродром, све је супер протекло плавом линијом, таман дошли око 13.45 на чек ин шалтер, и онда шок. Лет је био потпуно попуњен. Ми смо у тренурку били у шоку јер је сестрина апликација све време говорила да би требало да буде 10 слободних места не рачунајући нас. Људи су били културни, а Аднан, агент задужен за Ер Србију нам је рекао да морамо да сачекамо до 15 и да је једини начин да полетимо ако се неко не појави. Тих сат и кусур су вили једни од стреснијих искрено. Осећао сам руке како ми се зноје и дланови који су постали хладни као лед. Нисам могао да читам књигу него сам нешто читао на телефону, само да склоним мисли. Јавили смо и сестри која је јавила капетану, и у 15 када смо пришли су нам рекли да ћемо моћи да полетимо. Које олакшање!

Колико контекст мења ствари — био сам пресрећан што ћу ући на авион, иако ми је то била тривијалност десетине пута до сада. После карата је била гужва на безбедносној привери, али је све протекло ок, па смо свратили у duty free продавницу да купимо поклоне посади, капетану и Аднану. Због тога што смо морали да чекамо да сви прођу смо дошли 30 мин пред почетак лета. Укрцали смо се, све је прошло ок, а сво троје смо добили места са додатним простором за ноге, ја чак и уз прозор! Међутим, после сам чуо да је нека баба правила проблем јер је платила то место за сина који је имао операцију колена, па сам се ја понудио персерки да се заменимо, и даље сам био до прозора, само на нормалном месту.

Полетели смо са сат времена закашњења јер је била баш гужва на чикашком аеродрому, иза нас је такође била колона од 5 авиона. Ово пишем 2 сата пред слетање, нисам скоро уопште спавао, једноставно нисам могао, није ми било толико удобно, али је ових 7,5 сати до сада јако брзо прошло.

Чикаго ми је било прелепо путовање, и јако ми је драго да сам га прихватио и организовао се тако спонтано јер ми је пружило прилику да после две године путујем са својом породицом, и стварно нам је било супер и одлично смо искористили прилику за коју не знам када ће следећи пут наићи. Чикаго је прелеп град, чист је, има доста паркова и доста је мирнији од Њујорка. Можда нема толико познатих атракција као Њујорк, нити такву атмосферу, али леп је на неки свој посебан начин. Има супер музеје, центар је јако занимљив са разноврсном архитектуром, паркова и места за рекреацију, и мислим да је јако леп град за породични живот. Драго ми је да сам неке ствари обишао са родитељима, бејзбол с татом, музеј науке и индустрије са мамим и татом, и та искуства су била незамењива и непроцењива. Волим да путујем са сестром, и сва три путовања с њом су била пун погодак. Након Чикага, који је био 10/10, очекује ме да одрадим једну смену на послу, а затим идем рафтинг с вереницом на Тару, о чему ћу наравно писати. Ово путовање се осећам као да је трајало 10 дана, делом јер смо стално радили нешто занимљиво и били су испуњени дани, а делом јер су ми јако недостајали вереница и пас, те једва чекам да их видим. Опет, понављам се као покварена грамофонска плоча, али ми је било прелепо, драго ми је да смо искористили прилику коју смо имали и надам се неком будућем путовању.