Путопис: рафтинг на Тари - први дан: одлазак у Босну

Испоставило се да се мени екстра поклопио распоред рада на послу са могућим рафтингом на реци Тари. Вереница ми је рекла још почетком априла за ту могућност, видели смо да ћу ја моћи, па смо се обоје пријавили. У међувремену је искочио Чикаго, о чему сам већ писао, али још боље је како се савршено све уклопило: из Чикага сам се враћао 15.5. ујутру, затим радио ноћну смену, и онда 16. у току дана кретао ка Босни. Пробудио сам се једва око 11.40, био сам прилично уморан, па док сам се разбудио, окупао и спремио, кренули смо у 13. План нам је био да стајемо у више места, негде да једемо, Дрвенград, Вишеград, Фочу.

Пар дана пред полазак смо сазнали да осим 10 вереничиних другарица укупно иде скоро 40 људи. Та организаторка се 100% уградила и није рекла колико има људи да се ми не би одвојено одганизовали. Углавном, кренули смо, а мени је првих сат-два искрено био пакао. Био сам уморан, па сам 100% концентрације дао на вожњу, али ми је помогло што је вереница стално причала и одржавала конверзацију. Након што смо стали да лепша половина попије кафу, а ја се усталио са вожњом, постало је лакше, већ тамо око 15 смо били у Овчарско-Кабларској клисури, па сам се и разубудио јер није био само досадни ауто-пут.

Прошли смо Ужице и стали смо у кафани код Лоја. Нисам знао да је локација те кафане заправо екстра, јер после тога иде рачвање путева ка Златибору/Црној Гори и Босни те они хватају сав саобраћај, много боље него да су након рачвања па би само један део. Елем, ујак ми је причао да имају супер комплет лепињу, те је вереница јела њу, а ја сам јео 10 ћевапа. Комплет лепиња је била топ, ћевапи исто нису били лоши, а укупно са пићем је било 2.100, што уопште није страшно.

Након тога смо се возили и дошли до Дрвенграда, који је ок, али није био ништа специјално, пре бих волео да смо се возили Шарганском осмицом, мада је било касно, последња вожња дана је око 16.30. Након обиласка је било време за даљу вожњу и прешли смо гранични прелаз Котроман без икакве гужве. Зауставили смо се у Вишеграду, у маркету купили воду и неке грисине, а онда прешли мост Мехмед-паше Соколовића који је стварно леп.

После преласка смо се шетали и обишли Андрићград, који има стварно прелеп биоскоп, а подсећа на оне старохоливудске из 1930их. Та пауза нам је пријала, а онда смо наставили јер смо видели да нам треба још скоро два сата, и да ће се намрачити па смо одлучили да прескочимо Фочу. Пут око Фоче је био катастрофалан јер су секли пут па си стално упадао и дизао се и уништавао амортизере. Срећом, све је прошло ок, нисмо ишли брзо да нас услика ниједна камера, а последњи део пута нам је било супер је иако уопште није било осветљено а пуно рупа, испред нас је био неки ауто који је супер држао темпо и осветљавао.

У камп смо дошли у 21.30, те смо се поздравили с људима, вечерали и онда отишли у собу. Вечера је стварно била добра, служили су месо и кромпир и било је супер. Кад смо ушли у собу схватили смо колико нас је организаторка зезнула јер за 160€ не добијеш ни колибу са грејањем, соба има једну утичницу, а нема ни вц, па мораш да идеш преко ливаде. Било је баш хладно те прве вечери, а ни врата се нису затварала, па сам морао да устајем да отворим вереници и најбољој другарици када су стигле. Супер ми је било што сам читао, те сам одржавао низ.