Putopis: Japan - deseti dan: odlazak u Kjoto

 

Morali smo da ustanemo ranije, oko 7 ujutru, da bi završili skroz pakovanje i odlazak na voz. Naš Šinkansen je pokazio u 9.24, a imali smo skroz rezervisane karte sa dodatnim mestom za prtljag, pa nismo smeli da kasnimo, pogotovo što su karte za nas troje bile 270€. Zbog toga smo izašli iz naše zgrade oko 8.00. U retrospektivi, koliko je to ispalo dobro, i odlično je što smo stvarno izašli ranije, obično tako kad se dogovorimo izađemo dosta kasnije. Uglavnom, došli smo oko 8.10 na stanicu i bila je puna, što nam je bilo čudno jer obično je jako prazna.

Voz je došao relativno brzo i bio je pun. Pun voz, puna stanica, bukvalno ne možemo da uđemo. Odlazi voz, mi smo sada prvi za ulaz u sledeći voz, međutim njega nema 10 minuta.

Dolazi, i opet pun.

Ja imam dva velika kofera, a njih dve imaju veliki kofer i dva mala. Svakako, uspevaju da uđu, dok kod mene bukvalno nema nimalo mesta. Trčim do njih, kažem im da izađu na stanici Akihabara gde i treba da izađu, i da me čekaju. U međuvremenu, dok njih nema, ja ulazim na gugl mape i imam šta da vidim.

Verujem da jedini put da postoji problem u tokijskoj železnici je bio tada. Kašnjenja 20 min vozova, i ako ne uđem u sledeći, nećemo stići. Propašće pare, propašće karte, itd. Odlučim, nema šta, ulazim makar bacio kofer na ljude. Međutim prolazi skoro 15 min, a ja se krčkam i ludim gde je više, čekaju me njih dve, itd.

Konačno, dolazi voz, i ubacujem kofer i stajem ja, ali jednostavno nema mesta za drugi. U panici, nervozi, da sve ubacim, ja uzimam prvi kofer i nabijam ga čoveku u noge da se malo pomeri, međutim ništa, ni makac, tolika je gužva. Odlučujem da ću uzeti drugi kofer i staviti na prvi mada i to bi bio haos, i srećom neka žena se dere da izađe iz voza, ja vidim da iza neko hoće da uđe, ali uspevam da uguram jedan kofer na mesto te žene, i onda stavljam drugi kofer i nabijam se. Jedini sam ušao na toj stanici. Voz je bio pun, devojke mi pričale da je njih masa ljudi iznela bukvalno. Srećom to je bio teži deo, ostatak je normalno radio, pa smo došli na glavnu tokijsku stanicu u 8.50, a na peron desetak minuta posle toga. 

Ušli smo u šinkansen i odličan je. Ima dosta mesta, super je što smo uzeli mesta za dodatni prtljag jer smo ga imali baš dosta, i otpočeli smo putovanje ka Kjotu. U odlasku iz Tokija smo bili na strani voza koja je suprotno od Fudžija, ali se svakako nije nešto video. Sestra je vežbala za testiranje, verenica čitala knjigu pa spavala, ja sam pisao za blog i bio na telefonu, gubio vreme. Vreme je prošlo brzo, toliko brzo, da kada sam otišao u toalet, ove dve su me pitale za koliko folazimo, a ja rekao za 40 minuta. U stvarnosti smo bili na 5 min a gps mi se nije ažurirao. Ja u vcu i vidim usporava voz. Njih dve me zovu alo, izlazimo, dolazi. Ubrzao sam se kao manijak i jedva smo izašli na vreme.

Ostatak puta do smeštaja je prošao ok, Kjoto ima čudan sistem gde ulaziš na zadnja, a izlaziš na vrata kod vozača. Prvi smeštaj, kapsule su nam bile dosta daleko u Kjotu, i odčično je što smo prvo išli u njih, jer nam je povratni brzi voz iz Kjota za Tokio bio rano ujutru, i pitanje da li tako rano bismo stigli.

Trebalo nam je još jedno sat vremena, i nakon pešačenja od 7 minuta, stigli smo u 12.45 u kapsule, gde smo ostavili kofere i otišli u Kinkaku-đi, zlatni hram. Velika orednost kapsula je što su bile blizu tog hrama, te smo stigli za 20 minuta do hrama. Vreme je bilo odlično, sunčano i 20°S, te je obilazak bio baš lep.

Hram je super, ali dve mane su što nema nikakvih klupica da se sedne, veliki broj ljudi, a naročito kineskih grupica, i nije da je razgranat park oko hrama i da možeš da se šetaš kako hoćeš, nego se ide u krug, jedna putanja i to je to. Svakako je bilo lepo, sestra i verenica su opet ušle da se slikaju, a ja sam ih sačekao.

Nakon toga smo išli peške kroz ceo Kjoto do carske palate u Kjotu. To smo hteli jer smo hteli da osetimo kakav je Kjoto zapravo, i drago nam je što smo ipli po malim ulicama sat vremena, atmosfera je rkstra, ne veruješ da si u multimilionskom gradu.

Nakon stajanja u femili martu, gde sam i drugaru kupio sudoku i gde smo jeli, a onda smo stigli do carske palate, koja mi je čak i bolja od one u Tokiju, jer je park bolji i nekako humaniji.

Već smo polako krenuli da se umaramo jer smo ceo dan van smeštaja, ali smo još pola sata išli do Nišiki marketa, koji nam je bio ok, ali meni baš deluje kao turistička destinacija.

Probali smo sake, jako je pitak, i onda otišli u kapsule. Dosta nam je trebalo, i kad smo došli bilo nam je jako kul, uopšte nisu toliko male i drago mi je što sam iskusio to iskustvo, ali ne bismo opet išli.

Prekrivač je 160 dugačak, pa sam spavao u fetusu, i nije pravi dušek, nego futon, a ja sam pretežak, pa sam se okretao na svaka dva sata.