Putopis: Japan - prvi i drugi dan: polazak, let avionom i dolazak u Tokio

 

Novo putovanje i nova avantura. Uzbuđen sam opet da pišem, jer nakon putovanja u Kinu nisam ništa beležio. Dugujem sebi završni izveštaj za 2024. Odmah moram sebi da priznam da za Japan sam se jako tanko pripremio, i da je sve devojka spremila. Ja sam bio uključen samo oko nalaska smeštaja i zakazivanja karata za Tokio skajtri, izlet na Fudži i Šibuja skaj.

Probudili smo se u 7.20, i moram priznati da sam hteo još jedn dan izležavanja pred put, ali to je samo do moje lenjosti. Juče, 4.3. smo teška srca ostavili Lolu kod devojkinih roditelja, a taj dan smo proveli kod njih na roštilju i bilo je super. Lola je uveče spavala, i probudila se pre nego što smo krenuli, ali izgleda da je bila nadrogirana da bi shvatila šta se desilo pa nije cvilila. Ujutru smo obavili sitnice, pokupili sestru i došli na aerodrom 2,5 sata ranije. Sve je prošlo glatko, ja sam u laundžu uzeo hranu za sestru i devojku, pa smo čekali na gejtu. Ostalo mi je pola sata poslednje epizode pete sezone Sopranovih kad mi je nestao net, ali nema veze jer sam skinuo preko Netfliksa 4 filma.

Nakon prvog jela u avionu koje je bilo baš super (neka piletina i pirinač sa salatom kao prilog, voće i dezert), sam odgledao film Whiplash koji je bio odličan, jako mi se svideo i ostavio je jaku emocionalnu reakciju, povezao sam se sa temama istrajnosti, discipline, motivacije i želje. To su neke stvari ka kojima uspešno, ili u poslednje vreme neuspešno težim.

Nastavak pisanja je tek 14.3. u Šinkansenu za Kjoto, u trenutku kada smo ušli u Nagoju. U Šinkansenu sam pravio plan za Naru i Kjoto. Elem, da se vratim na prvi, odnosno drugi dan u avionu. Nakon filma, pokušao sam da spavam neko vreme, ali ceo avionski put mi je jako brzo prošao zbog dosta mesta u avionu, uvek je neko od nas troje skroz ležalo.

Ležao sam i pokušavao da spavam, ali mi se nije spavalo zbog cirkadijalnog ritma. Iako sam mislio da će mi zbog toga sporo prolaziti vreme, prijatno sam se iznenadio, i ni u jednom trenutku se nisam osećao kao sa patim od sporog prolaska vremena. Doručkovali smo (iako je bilo 3 ujutru po kineskom vremenu), i onda sam na avionskom ekranu odgledao Marsovca. Obožavam taj film. Taman kako sam ga odgledao, posle 20 minuta smo sleteli u Guangdžou.

Prošli smo transfer sa jedno 45 minuta čekanja jer je bio velik red na šalteru za transfer, a zatim se ukrcali na let ka aerodromu Narita blizu Tokija istom aviokompanijom. Na tom letu smo bili preumorni, i uvek kad smo mogli smo i devojka i ja spavali. Zbog toga nam je i taj let brzo prošao, ali je opet telo osetilo da smo putovali skoro 24 sata od trenutka izlaska iz kuće. Sleteli smo u 13.15 po njihovom vremenu, i dok smo sve na aerodromu uradili prošli kontrole, carinsku, popunili imigracioni papirić, uzeli kofere, internet, menjačnica, itd već je bilo 14.30.

Trebalo nam je vremena da se snađemo i nađemo voz od aerodroma koji je vodio do jedne stanice, a zatim odatle smo išli žutom voznim linijom. Kasnije smo shvatili da ta žuta linija (Chou-Sobu line) će nam biti najbitnija linija, i njom smo išli skoro svaki dan. Platili smo prevoz malo manje od od 1.000¥ po osobi, što je oko 750 din, a mislim da smo prešli jedno 40km. Odnos jen prema dinaru je 130¥ ≈ 100 din ili 156¥ ≈ 1€.

Železnička stanica nam je bila na oko 9-10 min peške, a ceo kraj je bio jako miran i bila je milina biti u tom delu grada koji se zove Sumida.

U smeštaj smo došli oko 17.10, nakon 26 sati putovanja od sobe do sobe i bili smo preumorni, ali smo odlučili da iskoristimo veče i oko 19 smo krenuli u Ginzu, poslovni i šoping deo grada. Iako je ok da se obiđe kao iskustvo od sat, dva, nije nam se previše svidelo jer nema nikakvih atrakcija niti stvari da se vide, nego samo evropske skupe prodavnice i visoke zgrade. Vratili smo se oko 21.30, mrtvi i odmah zaspali.