Putopis: rafting na Tari - prvi dan: odlazak u Bosnu

Ispostavilo se da se meni ekstra poklopio raspored rada na poslu sa mogućim raftingom na reci Tari. Verenica mi je rekla još početkom aprila za tu mogućnost, videli smo da ću ja moći, pa smo se oboje prijavili. U međuvremenu je iskočio Čikago, o čemu sam već pisao, ali još bolje je kako se savršeno sve uklopilo: iz Čikaga sam se vraćao 15.5. ujutru, zatim radio noćnu smenu, i onda 16. u toku dana kretao ka Bosni. Probudio sam se jedva oko 11.40, bio sam prilično umoran, pa dok sam se razbudio, okupao i spremio, krenuli smo u 13. Plan nam je bio da stajemo u više mesta, negde da jedemo, Drvengrad, Višegrad, Foču.

Par dana pred polazak smo saznali da osim 10 vereničinih drugarica ukupno ide skoro 40 ljudi. Ta organizatorka se 100% ugradila i nije rekla koliko ima ljudi da se mi ne bi odvojeno odganizovali. Uglavnom, krenuli smo, a meni je prvih sat-dva iskreno bio pakao. Bio sam umoran, pa sam 100% koncentracije dao na vožnju, ali mi je pomoglo što je verenica stalno pričala i održavala konverzaciju. Nakon što smo stali da lepša polovina popije kafu, a ja se ustalio sa vožnjom, postalo je lakše, već tamo oko 15 smo bili u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, pa sam se i razubudio jer nije bio samo dosadni auto-put.

Prošli smo Užice i stali smo u kafani kod Loja. Nisam znao da je lokacija te kafane zapravo ekstra, jer posle toga ide račvanje puteva ka Zlatiboru/Crnoj Gori i Bosni te oni hvataju sav saobraćaj, mnogo bolje nego da su nakon račvanja pa bi samo jedan deo. Elem, ujak mi je pričao da imaju super komplet lepinju, te je verenica jela nju, a ja sam jeo 10 ćevapa. Komplet lepinja je bila top, ćevapi isto nisu bili loši, a ukupno sa pićem je bilo 2.100, što uopšte nije strašno.

Nakon toga smo se vozili i došli do Drvengrada, koji je ok, ali nije bio ništa specijalno, pre bih voleo da smo se vozili Šarganskom osmicom, mada je bilo kasno, poslednja vožnja dana je oko 16.30. Nakon obilaska je bilo vreme za dalju vožnju i prešli smo granični prelaz Kotroman bez ikakve gužve. Zaustavili smo se u Višegradu, u marketu kupili vodu i neke grisine, a onda prešli most Mehmed-paše Sokolovića koji je stvarno lep.

Posle prelaska smo se šetali i obišli Andrićgrad, koji ima stvarno prelep bioskop, a podseća na one staroholivudske iz 1930ih. Ta pauza nam je prijala, a onda smo nastavili jer smo videli da nam treba još skoro dva sata, i da će se namračiti pa smo odlučili da preskočimo Foču. Put oko Foče je bio katastrofalan jer su sekli put pa si stalno upadao i dizao se i uništavao amortizere. Srećom, sve je prošlo ok, nismo išli brzo da nas uslika nijedna kamera, a poslednji deo puta nam je bilo super je iako uopšte nije bilo osvetljeno a puno rupa, ispred nas je bio neki auto koji je super držao tempo i osvetljavao.

U kamp smo došli u 21.30, te smo se pozdravili s ljudima, večerali i onda otišli u sobu. Večera je stvarno bila dobra, služili su meso i krompir i bilo je super. Kad smo ušli u sobu shvatili smo koliko nas je organizatorka zeznula jer za 160€ ne dobiješ ni kolibu sa grejanjem, soba ima jednu utičnicu, a nema ni vc, pa moraš da ideš preko livade. Bilo je baš hladno te prve večeri, a ni vrata se nisu zatvarala, pa sam morao da ustajem da otvorim verenici i najboljoj drugarici kada su stigle. Super mi je bilo što sam čitao, te sam održavao niz.